Nakon albuma s Mattom Sweeneyem (Zwan, Chavez), Will Oldham aka Bonnie «Prince» Billy odlučio se za još jednu suradnju, ovaj put s jednim od najpoznatijih post-rock sastava na svijetu, Tortoise. Kombinacija možda i je neočekivana ali tim zanimljivija! Ovaj album je već pobrao mnoge mlačne kritike, što se često događa albumima obrada - ako su preslične originalima, kritičarima to ne valja jer nije inventivno; ako se od njih dramatično razlikuju, još gore, jer to je uvreda obrađenim klasicima (Isuse Bože!!! Tori Amos obrađuje Real men od Slayera, pa kaj je njoj, kaj ne zna da je to heavy metal!? A Duran Duran su za «Thank you» pobrali nedavno titulu «najgoreg albuma svih vremena», makar je njihova verzija «Lay lady lay» (bar meni) jedna od najljepših stvari osamdesetih... ali to se događa kad glazbeni časopisi nemaju pametnijeg posla nego za svaki broj sastavljat novu top-listu nečega). U recenzijama koje sam pročitala najlošije je prošla «That's pep» (Devo). Istina je da je možda malo čudna, ali da prebrzog tempa za ovaj album, i izvođače općenito, ne stoji (živahnu «Cravo e canela» su obradili odlično, zvuče k'o Calexico). Mislim da su se kritičari nepravedno okomili na nju, tražeći samo ono loše pokraj toliko dobrog - Springsteenova «Thunder road», «Daniel» Eltona Johna (nisam ni znala da on ima neke dobre pjesme!), «Love is love» meni totalno nepoznatih Lungfish, «Pancho» isto tako nepoznatog country kantautora Dona Williamsa (koja bi btw mogla biti završna pjesma u «Brokeback mountain», tolko ju je osjećajno otpjevao) samo su neke od divnih stvari koje vas neće baš natjerati da plešete i skakućete po sobi (kao ni ostatak opusa Tortoise i Bonnie «Prince» Billyja, uostalom), ali bi se uz njih jednostavno mogli osjećati bolje... Da, baš fino...